Поменућу на крају овог поглавља и једну руску секту, најпознатију међу православнима, а то је секта
старовераца, то јест старообредника.
У Русији је од 1652-1676. године владао цар Алексеј Романов, један од најважнијих владара у руској
историји. Он 1652. поставља митрополита новгородског Никона за патријарха. Године 1653.
патријарх Никон почиње са одређеним мањим реформама и променама у Руској цркви, посебно у
вези са црквеном праксом, усаглашавајући литургијску праксу са праксом других
православних земаља. То су биле невелике измене: требало је да се људи крсте са три прста уместо са
два, да три пута изговарају „алелуја", и слично. Али то наилази на велики бунт, који доводи до
раскола. На једној страни били су Никон и присталице реформације, а на другој староверци. Цар је
био незадовољан ситуацијом. Патријарх 1658. подноси оставку, а потом одлази у затвор, јер никако
није смео да самовољно и толико неодговорно напусти патријаршијски трон.
Тако 1666. Русија нема патријарха, а те године се одржава сабор у Москви, коме су председавали
епископи Александрије и Антиохије. Сабор је изопштио Никонове опоненте, дао за право Никоновим
идејама око реформи, али је и рашчинио Никона због напуштања службе и поставио новог
патријарха.
Вођа старовераца, протопоп Авакум, наставио је са расколништвом све док није јавно спаљен 1682.
године.
Овакав вид расколништва са политичким примесама карактеристичан је за православне цркве. Имали
смо га доскора и ми у Српској православној цркви. Са црквом у Македонији такође имамо сличних
проблема.
Да закључимо о староверцима, наглашавајући да, културолошки гледано, и без обзира на тадашњу
политику Руске цркве и на то ко је био у праву, њима можемо бити захвални што су од заборава
сачували старо руско литургијско појање и иконописање, које ће се касније опет уклопити у обред
званичне Руске православне цркве.
Овде је потребно нагласити да тема овог рада није раскол измећу Римокатоличке и Православне
цркве. Мећутим, свакако је неопходно детаљније објаснити реформацију као идејни извор савременог
секташтва. У вези са тим преузет је текст под истим насловом из књиге др Лазара Милина „Научно
оправдање религије Црква и секте", а биће коришћени и текстови везани за баптисте, адвентисте,
назарене, мормоне и пентекосталце.
старовераца, то јест старообредника.
У Русији је од 1652-1676. године владао цар Алексеј Романов, један од најважнијих владара у руској
историји. Он 1652. поставља митрополита новгородског Никона за патријарха. Године 1653.
патријарх Никон почиње са одређеним мањим реформама и променама у Руској цркви, посебно у
вези са црквеном праксом, усаглашавајући литургијску праксу са праксом других
православних земаља. То су биле невелике измене: требало је да се људи крсте са три прста уместо са
два, да три пута изговарају „алелуја", и слично. Али то наилази на велики бунт, који доводи до
раскола. На једној страни били су Никон и присталице реформације, а на другој староверци. Цар је
био незадовољан ситуацијом. Патријарх 1658. подноси оставку, а потом одлази у затвор, јер никако
није смео да самовољно и толико неодговорно напусти патријаршијски трон.
Тако 1666. Русија нема патријарха, а те године се одржава сабор у Москви, коме су председавали
епископи Александрије и Антиохије. Сабор је изопштио Никонове опоненте, дао за право Никоновим
идејама око реформи, али је и рашчинио Никона због напуштања службе и поставио новог
патријарха.
Вођа старовераца, протопоп Авакум, наставио је са расколништвом све док није јавно спаљен 1682.
године.
Овакав вид расколништва са политичким примесама карактеристичан је за православне цркве. Имали
смо га доскора и ми у Српској православној цркви. Са црквом у Македонији такође имамо сличних
проблема.
Да закључимо о староверцима, наглашавајући да, културолошки гледано, и без обзира на тадашњу
политику Руске цркве и на то ко је био у праву, њима можемо бити захвални што су од заборава
сачували старо руско литургијско појање и иконописање, које ће се касније опет уклопити у обред
званичне Руске православне цркве.
Овде је потребно нагласити да тема овог рада није раскол измећу Римокатоличке и Православне
цркве. Мећутим, свакако је неопходно детаљније објаснити реформацију као идејни извор савременог
секташтва. У вези са тим преузет је текст под истим насловом из књиге др Лазара Милина „Научно
оправдање религије Црква и секте", а биће коришћени и текстови везани за баптисте, адвентисте,
назарене, мормоне и пентекосталце.
Нема коментара:
Постави коментар