Mehanizmi delovanja unutar sekti: odnosi medju clanstvom , i izmedju vodja i clanova

Користећи већ наведене друштвене (пред)услове, а представљајући се у јавности учестало и на разне
начине, људи из секти спремно реагују ако уоче (а за то су посебно обучени и извежбани) већи или
мањи број људи (аспираната) заинтересованих за учење дотичних секти и неосетно их увлаче у своје
лавиринте.
Програме ових активности за секте обично израћује тим људи великих специјалистичких знања из
психијатрије, психологије, теологије, неурофизиологије и биохемије. Без обзира на то да ли то раде
из убеђења или не, увек је у питању велики новац, и никада се не експонирају у јавности. Разраћени
маркетиншки, догматски и психолошки програми долазе до новог тима, овај пут искључиво оног из
секте, који се може назвати „тимом егзекутора (извршилаца)". Они су подељени на више група, од
17
којих је најбројнија и највише разграната она чији је задатак да процени ко би могао бити нови члан.
Ова група такоће дистрибуира летке, брошуре, часописе и књиге. Нови члан бира се обично из
окружења члана секте (егзекутора), дакле са радног места, факултета, из школе, комшилука, од
родбине... Неретко се бира човек кога треба утешити у часу неког његовог животног бола (смрти у
породици, раскида
везе младића и девојке). Може се десити и да трагом летка, часописа или брошуре, неко сам доће на
назначену адресу. Уколико новајлија покаже интересовање одмах га, са припремљеним подацима о
броју телефона, адреси, омиљеном кафићу, хобијима, интересовањима, предају другој групи „групи
за први контакт". У погодном тренутку и на погодном месту, „група за први контакт", са пуно
података о евентуалном кандидату и са много елоквенције, ступа у разговор са новајлијом, ласкањем
му везују пажњу, и обично се интересује и пита, на пример, како такав капацитет, није успео
у животу. Ту се откривају кандидатове конфликтне зоне које су препреке за његову пуну афирмацију.
Тада „програмер" нуди решење, пут у „ослобоћење и решавање свих проблема". Саговорник још увек
не види да је у питању секта, али се, већ импресиониран и са пуно поверења, као неком духовном
воћи, препушта свом „доброчинитељу" и човеку који га „разуме" и који му нуди решења. Самим тим,
он се препушта и свему чему га овај подучи и поучи, и при томе слуша и извршава све његове
заповести.
Новајлија тако почиње да долази у просторије секте, а после се све дешава синхронизовано. Примају
га са пажњом и љубављу. Чланови секте заједно се моле богу, медитирају, мантрају. певају, плешу,
грле се и љубе, излазе у шетњу, прослављају роћендане, окупљају се по кућама. Дакле, на делу је
један специфичан модел везивања за групу секту чији резултат треба да буде осећај пријатности и
задовољства код новајлије, осећај да он негде припада. да има неког ко о њему брине...
Кроз такву „срећу" и такво „задовољство" новом члану неосетно се усађује нови квалитет, а то је
осећај изабраности, елитизма и надмоћи у
односу на остале. Он је „ново биће на путу ка потпуној срећи и блаженству", за разлику од
„непросветљених маса", које се налазе на путу ка пропасти. То је и почетна тачка у процесу изолације
новог члана од његовог друштва, његових пријатеља и његове породице. Он је сада већ стално уз
неког из секте, тако да му је пресечена веза са стварношћу, будући да му је пресечен доток спољних
информација.
Лагано се, затим, новом члану провлачи кроз главу да је у одређеним стварима пожељно да унесе
неке промене. Потребно је да промени стил живљења, хоби, културна опредељења (музику, књиге),
поглед на живот и свет, као и да промени свој коначни циљ у животу. Инсистира се и на раскиду са
националном традицијом, јер је он (нови члан) ипак нешто посебно, и не треба да се троши и
оптерећује око превазићених ствари. У погодном моменту од новог члана захтева се да јавно
исповеди грехове из свог дотадашњег живота, што води ка развијању групне свести и
такозваног „МИ-осећања", заснованог на узајамном познавању интимних живота чланова секте.
Одмах да додам да се те јавно изнесене исповести користе, нажалост, као средство уцене, ако,
рецимо, члан хоће да напусти секту. Све ово прати и води за сваку прилику посебно изабран
шармантно-харизматични „духовник" (додељен новопридошлом) који, док се све горе изнето дешава,
у кључним моментима даје кратке инструкције/заповести или објашњења која су од пресудног
значаја за даљу обраду члана.
1- Инструкција „не дај на себе" даје се у вези са једним од пресудних предуслова за успешну
обраду личности, а то је одвајање од породице и најближих, који самим тим постају агресори
на личност новопеченог кандидата. „Они (родитељи) не разумеју те. Они те спутавају. Ја ћу ти
рећи шта би ти све могао постићи."
2- Инструкција, ја те једини разумем" функционише у спрези са претходном. Она резултира
дерогирањем устаљених моралних и обичајних норми и стварањем прелазне несигурности, што води
ка фасцинацији учитељем и прихватању наметнутих нових норми.
3- Инструкција „учини нешто за себе" широм отвара врата поверења према учитељу који
кандидата, ако је неповерљив, наводи да почне да „ради на себи" (на пример, да почне да се
бави спортом, јогом, аеробиком, шетњама). Ако је кандидат наивнији убрзо следе препоруке
духовне природе, а из програма дотичне секте да се нешто прочита, да се новом члану помогне... Циљ
је да се кандидат одврати од редовних активности које има у породици и да се код њега
избрише осећај обавезе према околини, а да се развије одговорност према учитељу.
4- Инструкција „то је само твоје". Ово је поука која прва уводи забране у програм, и то по
18
систему „Немој ником објашњавати шта радиш, они то ионако не разумеју, ни досад те нису
разумели. Не дискутуј са нижим бићима о твом путу просветљења". Тада се новопридошли осећа
снажно, пун је полета јер је добио ослонац за пут мећу виша бића, а осећање елитизма је на врхунцу.
5- Инструкција „конзумирај само оно што ти ја предложим".
На овај начин успоставља се самозаштита програма обраде кандидата. Инструкција се односи
на литературу, обреде, размишљање. У овом стадијуму кандидат остаје скоро потпуно без свога „Ја",
мада се понаша наизглед нормално, не упушта се јавно у дијалоге и дискусије јер још није довољно
спреман (обрађен) да шири „знање (светлост)".
6- Протумачићу ти конзумирано оно што жртва није „добро" схватила учитељ вешто тумачи
у циљу јачања програма. Тако се постојеће моралне и људске норме потпуно замењују новим.
7- Инструкција „види како ти је сад добро". Новопридошли члан секте стварно се осећа добро, јер
је доспео у стање „no brain no pain" („нема мозга нема бола/бриге"), чиме су отклоњени и
последњи трагови евентуалних сумњи у учитељеве добре намере. Кандидат постаје отпоран на
свакодневне проблеме и искушења.
8- Инструкција „није све тако како ти на први поглед изгледа". Околина је почела да примећује
промене и реагује различито неки пут мирно, неки пут бурно. Тако ова инструкција даје кандидату на
знање да треба да се уздржава од било какве реакције, и да у себи задржи мир.
9- Инструкција „ти си изнад тога"
надовезује се на претходно. Она је сигнал самом учитељу да он, пошто околина почиње да реагује,
треба да убрза ритам, да појача вежбе, медитације, разговоре, и све друге активности, да би
елитистичног („ти си изнад тога") и довољно запосленог кандидата извео из још једне опасности по
програм обраде његове личности.
10- Инструкција „зашто то не завршиш?" Кандидат никад није довољно добар и ревностан.
Увек понешто недостаје и док је год у секти бориће се, али никад неће успевати да заврши све како
треба. Како се он све више труди, тако се подижу и критеријуми. Међутим, обрада је овим
дошла отприлике до тачке да кандидат, „иако није баш све сјајно", може да буде званично примљен у
секту, а то ће се обавити „крштењем" или иницијацијом, што зависи од тога која је секта у питању.
После тога имамо, дакле, новог члана секте. Програм секте, односно духовног воће, постаје
искључиви господар његове личности. Емоције и воља избрисани су из свих сегмената дотадашњег
живота. Укратко: нови члан је у стању измењене свести, он самостално бесомучно проповеда,
ишчитава јеванћеље, мантра, медитира, предузима „астрална путовања" или успоставља контакте са
„духовима-водичима". Духовни воћа још увек је ту, јер се нови члан обраћа учитељу за савет кад год
није сигуран да ли је неки његов поступак у складу са програмом или није.
У овој фази ступа на дело остварење интереса воће секте, па нови члан покорно служи воћи и
укључује се у све активности, као, на пример:
• око повећања чланства, те он почиње да дели летке, држи говоре, дискутује, одабира и врбује
нове чланове;
• око стицања материјалног богатства, најчешће сакупљањем добровољних прилога и продајом
разних предмета.
Одскора настале секте (значи оне новијег датума), имају своје фабрике, па чланство беспоговорно
врши дистрибуцију или продају производа. Увек се даје више задатака него што члан може да
изврши, што код њега ствара осећај кривице и комплекс неспособног мисионара, али што ће
распламсати његову будућу послушност и оданост.
Посебно одабрани старији чланови прате даље понашање млаћих и степен преобликованости
њиховог мишљења (или, популарно речено, степен испраности њиховог мозга), те, стога, у
зависности од случаја до случаја, похваљују или куде млаће чланове.
Ипак, с обзиром на то да програм никада не може да у потпуности окупира целину сваке личности,
постоји известан број чланова секти код којих се, после одрећеног времена. јављају сумње, то јест
унутрашње побуне. Оне су обично плод повратка неких неизбрисивих успомена, појаве неких драгих
људи, заљубљености, или пак откривања неког свог скривеног талента, чиме се код члана неминовно
отвара неко ново поље интересовања које може бити неспојиво са учењем секте. Тако кандидат
почиње да сумња и да се пита: Ко су, заправо, ови људи? Где се ја налазим? Где сам био пре? Шта
ми се то дешава? Ко је овде луд?
19
У извесном броју случајева припадник изражава жељу да се искључи из секте, а у том моменту
почиње борба са самим собом и са несносним осећањем кривице. Наиме, обузима га осећај да је
издао вођу, групу, истину, и самог Бога. Тада бива изложен енергичним вербалним, а негде и
физичким, нападима. Прете му, понижавају га, а истовремено му обећавају да ће му све бити
опроштено ако се врати. Неретко члана секте тада сав тај кошмар доводи до неуроза, различитих
облика психопатолошког реаговања, па и тешких облика душевних обољења која, каткад, доводе и до
акта аутоагресије, било саморањавања или самоубистава. Дакле, свакако је неопходно обавестити
грађанство о свему
овоме, али је најважније подстакнути државу да онемогући злоупотребу верских права и слобода од
стране појединих верских заједница. Слобода вероисповести подразумева и право на мисионарење,
али не и на навалентно, претеће, уцењујуће, а некада чак и насилничко, понашање према
потенцијалним верницима.
У овом поглављу је дат један општи и збирни приказ маркетиншког деловања верских секти, те
начина на који придобијају вернике. Модус им је углавном сличан те је зато обрађен обједињено.

Univerzalni zivot

Ова псеудохришћанска заједница настала је 1975. у баварском граду Вирцбургу, у Немачкој. Оснивач
је Немица Габријела Витек. To je жена „кроз коју је проговорио Христ". Формирала је тако заједницу
која се брзо проширила на свих пет континената, a 140 радио-станица на свету
преноси „Христове објаве", које, опет, долазе преко Габријеле. Суштина вере, тако Габријела
преноси, садржана је у: „Дванаест заповести Исусових", „Христовој беседи на гори" и „Закону о
реинкарнацији и карми" који је постојао у аутентичној Библији, али га је цар Константин из ње
избацио. Такође, мећу најважнијим објавама је она о настојању мрачних сила да по сваку цену заврше
рад на стварању демонске државе, тј. „новог светског поретка". а Христ указује да су идејни творци
тог поретка САД, Ватикан и илуминати.
На популарност „пророчице" Габријеле посебно је утицало њено предвићање да he ce ускоро
раћати деца без душе. Убрзо после те изјаве из САД стижу вести о пројекту генетског инжењеринга.
Рачуна се да је број следбеника и симпатизера ове секте у СРЈ око 1.000. Секта ce y основи позива
на контакте „пророчице" Габријеле са Исусом Христом, те је, и поред обилатих гностичко-
синкретистичких елемената, „Универзални живот" сврстан у псеудохришћанске секте.
Заједница негује принцип „унутрашњег пута", духовне цркве Исуса Христа, као један слободан
скуп људи без принуде, свештенства, ритуала. Библија јесте света књига, али је кроз историју
извитоперена, те је аутентично и истинито оно што сад Исус Христос поручује преко „пророчице"
Габријеле. Путем „објава" Исуса Христа, „Универзални живот" темељи се, дакле, на принципима
„унутрашњег пута". Реализација „унутрашњег пута" има седам нивоа спознаје, a TO су: ред, воља,
мудрост, озбиљност, стрпљивост, љубав и милосрће. У ту сврху сврху реализације унутрашњег
пута, те достизања духовног савршенства препоручују се два курса медитације. Уосталом, даље нека
говоре илустрације. To cy исечци из аутентичних публикација ове по свему јединствене секте.

Rec zivota

Седиште ове заједнице je y шведском граду Упсали. Лидер је Улф Екран, који је пастор цркве
„Реч живота". Ово је финансијски врло снажна организација, са изузетно агресивном пропагандом.
Мото ове зајенице је: музика, игра, весеље, велики хор и оздрављење. Савременом обрадом песама о
Христу желе да привуку што већи број младих. Болест такође сматрају последицом недовољне вере у
Бога. Из тога следи закључак да им се треба придружити.
Церемоније чудесног оздрављења спектакуларно су организоване. Чланови ове заједнице уверени су
да су заиста нешто посебно. Сарађују са „Удружењем еванђеоских свештеника и верника Србије",
које, иначе да кажем, сачињавају: баптисти, пентекосталци, Словачка евангелистичка црква, „Црква
божија", и још неке мање заједнице. Заједница има центре у Београду и Новом Саду, са око 1.000
присталица

Zapadnopravoslavna crkva

Догматски слична старокатоличкој цркви. Вођ је „архиепископ" Иван Дивљаков. Седиште је у
Београду, a броји око 2.000 чланова. Основана је 1875. године одвајањем од Римокатоличке цркве, а
центар је био у Швајцарској. Повод је било доношење прокламације о непогрешивости папе. Тада су
се неки римокатолички бискупи успротивили и одвојили од матице, основавши цркву под именом
„Старокатоличка црква". Она није била дугог века, услед снажног притиска Ватикана, поготово у
време два светска рата.
У Југославији постоји од 1921. године. Први бискуп био је Марко Калођера. Он је, међутим, без
обзира на то што је исказао лојалност Павелићу у време НДХ, изопштен на инсистирање Ватикана, а
убрзо после тога је и стрељан. Године 1985. и званично Старокатоличка црква за Југославију мења
назив у „Западноправославна црква". Разлике у односу на традиционалне православне цркве јесу
литургијске природе. Највиши орган је „свети синод", са седиштем у Њу Џерзију, у САД. Било је
више неуспешних покушаја уједињавања са Српском православном црквом.

Hristova crkva jevandjeljske brace

Ово је убедљиво најмања верска заједница код нас. Броји 20 чланова.
Тумаче Библију, и то на свој аутохтони начин. Седиште заједнице је у Београду.

Hristova crkva malokrstenja

Има око 100 чланова. Центар им је у Београду. To je малобројна верска заједница, и на светском
нивоу и код нас. Настала је одвајањем од пентекосталаца, који су чланство условљавали новим
крштењем, а ови су то тврдо одбијали, па су због тога, и на међународном нивоу, изопштени из
пентекосталне заједнице

Novoapostolska crkva

Настала је 1863. године у Енглеској, а убрзо се њено учење проширило на цео свет. Оснивач цркве је
„апостол" Фридрих Вилхелм Шварц. Централа ове цркве налази се у Швајцарској. У свету има око
пет милиона припадника новоапостолске цркве. У СРЈ има око 300 чланова. Основни циљ ове
заједнице јесте уједињење свих вера у једну хришћанску веру. Немају свештене одо ре, нити црквене
реликвије. Једини симбол је крст који израња из воде. а иза њега је Сунце.
Организација је заснована на строгој хијерархији. Основне организационе јединице јесу општине,
које обухватају више објеката. Главно вођење свих новоапостолских општина у власти је
велеапостола. Општине су уједињене у срезове, на чијем су челу срески апостоли. Интересантно је да
им је сам начин живота либералан. Дозвољени су пушење, алкохол и абортуси

Hristova crkva

Ово је једна од најзначајнијих верских заједница у Америци. Има око четири милиона верника. Код
нас има око 100 чланова. Карактеристика ове заједнице је да она није настала одвајањем од неких
других верских заједница, већ је заснована на жељи да се уједини расцепкано хришћанство, посебно
римокатолици, православни и протестанти, као и представници других верских заједница.
Што се учења тиче, држе се искључиво Библије. Сматрају да је хришћанство, присуством многих
цркава, вероучитеља, теолога, уопште светог предања, извитоперило учење и одвојило га од извора.
Зато се треба држати Библије. Сходно томе, немају класичне богомоље, него обичне просторије. He
носе неку посебну одору, не крсте се када се обраћају Богу. Старешинство се бира на консултативним
скуповима. Централа је у САД. Финансирају се добровољним прилозима и наплатом школарине. Ово
је наднационална верска заједница, јер у својим редовима има бивше припаднике различитих вера и
конфесија, углавном интелектуалце.

Slobodna crkva

Настала 1978. године, са седиштем такоће у Београду, и то пошто се један део отцепио од „Цркве
божије". Црква у СРЈ има 2 објекта и око 200 чланова.
• немају Свету Тројицу, него верују само у једног Бога и у Христа као посредника;
• душа долази у дете не преко Бога, него преко биолошког оца;
• не толеришу хијерархију, већ се залажу за аутономност цркве,
• не дају ученике у теолошке школе;
• ћаво/сотона јесте људско биће, а демон духовно.

Bozija deca- Familija ljubavi

Случајеви и проблеми наших грађана са „Божјом децом" толико су драстични да сам одлучио
да ову секту обрадим детаљније. Породица младог методистичког проповедника Дејвида Берга
скрасила се коначно, (после вишегодишњег сељакања) средином шездесетих, на калифорнијској
обали. Купили су кућу, а мајци, социјалном раднику, добро је кренуо посао на плану
збрињавања деце и малолетних делинквената. Њен посао се тада младом Дејвиду учинио
компатибилним са његовим проповедничким радом. И заиста, млад, христоликог изгледа и дуге косе,
брзо је привукао пажњу, најпре штићеника своје мајке, а затим се одважио и основао своју прву секту
под именом „Покрет младих за Христа". Берг проповеда Свето писмо, али подржава и хипи-покрет и
рок-музику и иступа против политичког естаблишмента. Окупља младе у природи, по парковима и
плажама. Његове проповеди смењују се са наступима локалних рок-група, или се, пак, наизменично
пушта музика са озвучења. При томе његова мајка дели сендвиче, кока-колу, кикирики. Берг је тако
напустио богослужења у локалној цркви и одметнуо се, рекавши да жели да мисионари у народу.
Бергова богослужења су тако збиља личила на рок-хепенинге. „Покрет младих за Христа"
растао је. Прво су приступила деца из социјалног дома његове мајке, па су полако почели приступати
и други. Дисциплина у секти била је беспрекорна. Кренула су путовања по целој Калифорнији, а
почели су и медијски наступи. Уз повећање чланства, Берг именује своје заменике-свештенике.
Године 1968. секта добија име „Божија деца", што није био Бергов проналазак, али се под
овим именом секта највише прочула. Управо у то време, крајем шездесетих и почетком седамдесетих
година, Берг коначно артикулише и своје учење. Укупном анализом, учење можемо представити у
следећим тачкама:
• Дејвид Мозес Берг јесте „пророк судњег дана, пророк апокалипсе".
Он, Дејвид Мозес Берг, лично од Бога добија инструкције и предвиђа да пут америчког
империјализма води ка апокалипси.
• Као пророк судњег дана, Берг је спреман да понуди пут спасења кроз свој „закон љубави".
• Све ствари које воде ка љубави и појачању љубави дозвољене су. Музика, дроге, алкохол, секс,
све су то путеви страсти, путеви љубави, али и путеви спасења.
• Љубав је неопходна за спасење. Љубав је неопходна да би неко био штићеник пророка Берга. Зато
се једино може мисионирати кроз
љубав. Једино се кроз љубав постаје члан „Божије деце".
• Мисионарски стил зове се „flirty fishing" односно „лов завођењем". Од младих чланица се тражило
да обилазе барове, клубове. ресторане, да заводе мушкарце. одведу их у кревет, а потом их приволе
да дођу у секту.
• Дозвољени су сви видови вођења љубави. У оквиру „Божије деце" егстирају сви облици
сексуалних девијација, дакле, хомосексуализам, лезбијство, педофилија, инцест...
• „Проституисање за Исуса" предвиђено је и за мушкарце. „To није класична проституција, то је
проституција за Исуса. Ми умилостивљујемо драгог Бога, дајући себе другом, дајући другом кроз
секс шансу да воли", говорио је Берг.
• Крајем седамдесетих Берг је назвао себе Мојсије Давид и прогласио се „пророком апокалипсе",
као и „свештеником цркве спасења". коју више не зове „Божја деца", већ „Фамилија љубави", а њега
од миља зову кратко „мистер МО".
• У име мисије именовао је преко сто мисионара да шире учење и умножавају чланство у свету.
• Устројена су и правила за чланство у „Фамилији љубави". После успелог врбовања наступа
шестомесечни пробни период, а онда, ако је све у реду, кандидат потписује „револуционарни
уговор".
• Живи се скромно, обично у изнајмљеним становима.
• Такоће се живи у промискуитету, а дозвољена је и могућност брака.
• Инсистира на новцу, то јест препродаји музичких касета, плоча, рок-публикација, графика, слика, а
посебно на продаји публикација саме организације.
• Врло активан осамдесетих, последњих година мистер МО се следбеницима обраћа путем
47
писама, која за њих имају обавезујући карактер. Писма су, знамо, коментари јеванћеља.
• Промискуитетних заједница под именом „Фамилија љубави" или „Божија деца" има данас
широм света, али у оним земљама где нису забрањени.
• Оцењено је да делатност секте превазилази оквире гарантоване слободе вероисповести, па је
секта забрањена у више држава САД и Европе. Организација је посебно у Енглеској раширила
педофилију.
• Из свих тих разлога мистер Мо се обратио чланству са препоруком да све што се ради задрже за
себе и да полицији ништа не причају, иначе ће их снаћи проклетство.
Наравно, мисионари „Божије деце" нису заобишли ни Југославију. Укупно 37 младића и девојака
отишло је у њихова прихватилишта, а од тога је њих 12 остало на својим одредиштима. Од тога је
било 6 малолетних девојака. Мисија „Божије деце" траје од 1984. Упознао сам неке од родитеља
девојака које су биле чланице „Божије деце". Успео сам лично да упознам и саме чланице, а
да оне не знају да сам из полиције. Као и много тога, педантни Американци, иако имају на хиљаде
верских заједница и удружења граћана, убележили су у регистар и „Фамилију љубави". Та
организација пријављена је сада као каритативна организација, чији је делокруг рада брига о деци без
родитељског старања, брига о старим лицима, брига о оболелима од АИДС-а... Према регистру има
око 20.000 чланова из 86 земаља света, мећу којима је и Југославија. Мећутим, за разлику
од Маћарске, Словачке, Румуније и Аустрије, на пример, не стоји да имају центар у Југославији, већ
да у нашој земљи постоји само чланство. Целокупне послове последњих година у организацији води
Линда Берг, ћерка Дејвида Берга.

Crkva Bozija

Седиште „Цркве божије" у Југославији налази се у Београду. Организација има око 500
присталица и 20 објеката. Код нас се појавила између два рата. „Црква божија" основана је 1886. у
граду Кливленду, у држави Тенеси, у САД. Настала је реформом баптистичке цркве, те је отуда
учење ових двеју организација слично. Интересантно је да припадник „Цркве божије" верује да је
после свог крштења и одређеног молитвеног периода способан да лечи, истерује ђаволе, чини чуда и
слично. Карактеристично је да се причест обавља уз службу „ногоопрања", па их каткад зову
„ногоопрани".
Седиште „Цркве божије" за Европу је у Оберслуму, у близини Штутгарта, у Немачкој. Црква
се самофинансира и то тако што је сваки члан дужан да десетину својих прихода да као прилог цркви.

Kreacionisti

Креационизам је веровање да се прва два поглавља Библије морају тумачити као историја настанка
света. Настаје превасходно као одговор Дарвиновом „Пореклу бића", дакле еволуционистичком
приступу који се званично предаје по школама. Идејни вођа (дакле, не организациони) био је Чарлс
Хоџ, презбитеријански теолог из Принстона, у САД, Креационисти широм света окупљају се, од краја
19. века па до данас, у виду удружења. Зашто уопште говоримо о креационистима, кад они немају
обележја класичних верских заједница? Из периода у период, у својој историји (ваљда како се
наука развијала) мењају своје формално верско присуство. Час су уз баптисте, час уз Христову цркву,
час су самобитни, а најчешће су пак „у крилу теозофа и адвентиста.
Чистоти и целини хришћанске вере никако не одговара да разна научна лаицистичка
удружења (не, дакле, уметничка) врше егзактно доказивање тачности навода из Библије, без увида у
целину хришћанског учења и без икаквих теолошко-догматских координата у раду. Шта је у Библији
егзактно, шта мистично, а шта надчулно, како тумачимо први дан у процесу стварања света,
како тумачити разне метафоре, поруке и поуке за све ово морамо се консултовати са одговарајућим
теолозима. Ова и слична удружења („Удружење за неговање и развој црквене музике", „Удружење
целојеванђељских пословних људи" и слична) чине можда, без зле намере, медвећу услугу
хришћанској апологетици, тумачећи Свето писмо на непотпун и неадекватан начин. При томе,
из незнања, бркају и званично црквено и секташко учење, уносећи чак и елементе других религија.

Pentekostalci

Име ове секте потиче од грчке речи „пентекостас", што значи „света педесетница", празник силаска
Светог Духа на апостоле. У нашем народу то се обележава као недеља на Духове или празник Свете
Тројице. То се, подстимо, десило десет дана после Христовог вазнесења или педесет дана после
васкрсења Христовог. Званичне цркве, дакле, познају све ове празнике и славе их, а дан силаска
Светог Духа (по претходној Христовој најави да ће се то десити апостолима) јесте и дан када су
се апсотоли, обдарени Светим Духом и научени разним светским језицима (иначе до тада
неписмени), разишли по свету, да би ширили хришћанство и крстили све народе, у име Оца, Сина и
Светога Духа. То је дан када је кроз Духа светога и мисије апостола заживела Црква Христова
на Земљи као продужетак његове мисије на Земљи и као тело Христово на Земљи, чија је он глава.
Овај део Светог писма очигледно је фасцинирао неке људе који су проучавали Библију, па тако и
баптисту Спарлинга и његовог сина, који су поверовали да посебним молитвама и призивањем Дух
свети може да се спусти и на њих, те да их све обдари знањем светских језика, као и да их учини
чудотворцима.
Спарлинг и његов син бивају потом искључени из Цркве, али 1886. оснивају „Покрет последњег
изливања Духа светога", који се, иначе, узима
као претеча „пентекосталне заједнице", основане 1901. у Канзасу, у САД, а основао ју је бивши
методистички проповедник Чарлс Пархам. Био је уверен да се на њега и његове ученике (као
својевремено на апостоле) може спустити Свети Дух и обдарити их разним знањима и вештинама,
као, наравно, и знањима страних језика. Обузетост Светим Духом у току служби следбеници су
показивали великим ораторством, песмом и игром. Посебно стање обузетости чинило их је
„способним" да могу осетити и неке натприродне знаке другог Христовог доласка. Овај покрет се,
почетком века, шири по САД, а измећу два рата и по Европи и Скандинавији, па тако долази и у
Југославију.
Оно што је карактеристично за пентекостална богослужења јесу ораторство и песма, то јест
изговарање такозваних „глосалија". Глосалије су речи и реченице које се изговарају приликом
службе, а које по њима „надолазе" под дејством Духа светога. Те речи могу бити чак и непознате и
говорнику и слушаоцу, или познате само једном од њих, дакле, није битно да ли се
саговорници разумеју. Из окриља пентекосталаца на Западу се, после Другог светског рата, шири
посебан харизматски духовњачки покрет који залази и у званичне цркве.
Став званичних цркава према духовњацима није био позитиван. Сматрали су их обичним чудацима,
чак комедијашима, ка што су били квекери, Једна харизматско-неопентекостална подгрупа. Они су се
делили на „шејкере" (тресаче), који су се на богослужбеним призивањима, по наводном наиласку
Светог Духа и обузети њиме, клатили, а друга група били су „џампери" (скакачи), који су
44
под дејством тог духа скакали. Ипак, најдискретнији је био Папа Павле VI, који их је охрабрио и
благословио, и то због њихове ревности, општецрквеног живота, дубље и догматски доследније
евангелизације следбеника и прихватања светих тајни крштења, миропомазања и евхаристије, као и
привољавања народа да у што већем броју бива у црквено-духовним сферама и да, макар и
делимично, усваја хришћанско учење.
Тако пентекостална заједница опстаје, тим пре што је у основи то заједница врло богатих људи.
Укупно броји око три милиона верника, а у Југославији око 30.000 хиљада. У СРЈ пентекосталци
имају 50 својих богомоља. Заједно са баптистима организовали су више хуманитарних акција кроз
организацију која се зове „Хлеб живота".
После података о адвентистима/ суботарима, Јеховиним сведоцима, мормонима и пентекосталцима,
потребно је навести податак који је веома важан са безбедносног аспекта. Наиме, по подацима који су
из добијени Грчке, централе ове четири секте налазе се у САД, где су повезане са америчком
обавештајном службом ЦИА и Саветом за националну безбедност САД.

Mormoni Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana

Реформисање Римокатоличке цркве, почев од Лутера, иде све даље, све до Јеховиних сведока
који су се највише удаљили од учења Римокатоличке цркве.
Мормони, мећутим, не сматрају себе продужетком или реформацијским обликом неке претходне
верске заједнице, већ црквом „новог откровења" које треба придодати Библији.
О чему је овде реч?
Најпре неколико речи о оснивачу. То је Џозеф Смит, Американац, чија се породица, за време
његове младости, често селила с краја на крај САД. Смит је опседнут религијом и Богом. Анћели му
се често јављају и наводе да је пуноћа вечног јеванћеља изражена кроз књигу о прастановницима
Америке, написану на златним плочама, да би му анђели, најзад, показали где је та књига,
давши му благослов за читање, превођење и објављивање њене садржине. Књига је штампана
1830. године. Има 585 страна и она је, по мормонском учењу, ново откровење и порука Библије.
Написао ју је пророк Мормон, а запечатио син Морони да би служила за наше време.
Мислим да би било интересантно, а и неопходно за разумевање мормонског учења, да се укратко да
садржај књиге. Наиме, приликом градње вавилонске куле (уп. Стари завет) људи су због своје
охолости Божјом вољом били пометени широм света. Тако су и Јаредови потомци стигли у Северну
Америку. Међу њима је убрзо избио рат, али их сам Бог помири, пославши им пророка Егера, који
њихову историју написа на златним плочама и сакри их. Око 600 година пре Христа дође у
Јужну Америку породица са четири сина. Њихови потомци поделише се на побожне Нефите и
безбожнике Ламанте, који за казну добише бакарно црвену боју коже. Нефити пронађоше Егерову
42
скривену хронику, што још више распламса њихову побожност. Нефитски пророци ће чак и
пророковати о доласку Исуса Христа. После вазнесења, Исус Христос, по учењу мормона, посећује
и Америку и ту, међу Нефитима, оставља дванаест апостола. Убрзо, међутим, дође до рата између
Нефита и Ламаната, у којем Ламанти потукоше Нефите. Један од преживелих Нефита, по имену
Мормон, написа целу хронику од Егера до његових дана, а књигу заврши, запечати и на брду
Куморах сакри његов син Морони. Ту се налазила све док је није пронашао Џозеф Смит.
О веродостојности „Књиге Мормонове" нећу говорити, осим оног што знам као обичан читалац, а то
је да Библија зна за Јареда, али да он није савременик вавилонске куле, те да многи мормонски
теолози покушавају да нека „изгубљена племена" из Библије уклопе у своју доктрину и преселе их са
Блиског истока у Америку. Напоменимо да не постоји ниједан археолошки доказ који би доказивао
тачност мормонских тврдњи.
И поред илустрованих начела вере, све више снажећи и по броју чланова и по финансијској моћи,
мормони још увек воде жестоку апологетску борбу за признање и аутентичност, и по томе су
јединствени у свету. Крштавају чак и покојне, међу којима су и многе историјске личности као што
су: Александар Македонски, Наполеон, и други. Све, дакле, са циљем да своје корене вежу
за званичну, признату историју. Осим тога, они тврде како Цркву коју је основао Исус Христос
признају, али да више није било Божјих објава нити правих тумачења. Свака црква је Свето писмо
тумачила на свој начин, а у ствари се све више удаљавала од чистог Јеванђеља.
Мормони наводе и следеће: да је Господ рекао како ће последњих дана обновити Цркву своју, а „про
рок" Џозеф Смит упитао је Господа још 1820. у коју цркву да верује, на шта му је Господ одговорио
да ниједна не ваља. После више „божанских објава" које је примио, Џозеф Смит је 06. 04.1830.
установио „Цркву Исуса Христа светаца последњих дана".
Божанском моћи „пророк" Џозеф Смит успео је да преведе „Књигу Мормонову" која, како верују
мормони, садржи непроцењиве еванћеоске норме, а такође и „божанске објаве" у посебним целинама:
„Доктрина и завети" и „Драгоцени бисери".
Мормони себе зову „Црквом Исуса Христа светаца последњих дана", сматрајући да су једина
истинита и аутентична црква данас у свету, са правим и чистим еванћеоским знањем, апостолским
прејемством од Бога Оца и Господа Исуса Христа, преко Џозефа Смита до самих следбеника.
Осим приказане илустрације, допунићу опис мормонског учења још неким наводима:
• Отац, Син и Свети дух нису једна божанска природа, већ три бога која имају савршену људску
природу. Бог Отац поистовећује се са Адамомом, син Христос није рођен силаском Духа светога,
већ путем физичког сједињења Адама Бога и смртне Деве Марије. Бога Оца зову Елохим, али он је
само један од богова, и то бог овог света, дакле, није једини. Заиста је оправдано запитати се, како
мормони, који себе сматрају јединим аутентичним следбеницима Јеванђеља, могу бити толико
удаљени од хришћанства и самог Јеванђеља. Како могу заговарати политеизам, крстити мртве,
склапати бракове између мртвих? Како могу обарати догму о Светом Духу, Пресветој деви Марији,
њеном безгрешном зачећу, те самом роћењу Господа Исуса Христа?
• Са друге стране потребно је истаћи да су мормони врло организована и дисциплинована верска
заједница. Њихови чланови су, по правилу, вредни, етички и породични људи, који такав однос
имају и према својим предузећима и читавој заједници.
Мормонска верска заједница има око десет милиона чланова. Највише их је у САД, и то у држави
Јути, где је и седиште мормона, у граду Солт Лејк Ситију.
Организациона структура слична је пирамиди:
• Дно сачињавају обични чланови, који су распоређени у огранке којима руководе шефови са
својим саветницима.
• Изнад њих је трочлано „председништво бискупије".
• Изнад овога тела налази се „савет седамдесеторице", подељен у два кворума:
први, који не подлеже реизборности, и
други, који се бира сваке пете године.
• Изнад њих је савет од 7 људи.
43
• Изнад тог савета је кворум од 12 утицајних мормона, искључиво америчких држављана. То су
обавезно врсни грански стручњаци из разних области.
• Председник је Езра Тафт Бенсон, са два саветника.
• Жене не могу бити чланови ниједног светог реда.
Финансирање се врши на три начина:
1.давањем десетине прихода, што важи за све чланове;
2.добровољним прилозима;
3.куповином акција и приходима од фирми чији је власник црква.
Верски обреди у црквама и храмовима:
• У цркву може да уће сваки знатижељник, а у храм само проверени члан после полагања
заклетве о чувању тајне. Провереним члановима после се поверавају и тајни задаци: тајно крштење
мртвих, склапање вечног брака (брака и после смрти). Они такоће треба да унапрећују своју
духовност и да је преносе на млађе.
Центар мормона за СРЈ је у Београду. Рачуна се да их има до 300. Огранак мормона у СРЈ припада
мисији са седиштем у Бечу, а духовна управа за Европу и једини храм у Европи налази се у
Франкфурту.

Jehovini svedoci

Јеховини сведоци су једна од најбројнијих, најраспрострањенијих и најдисциплинованијих секти у
свету. Број чланова из године у годину расте, а цени се да их тренутно има око двадесет милиона у
свету. Главно седиште им је у Бруклину (савезна држава Њујорк у САД), а њој је потчињена
подружница за Евроиу. која се налази у Немачкој, у близини Франкфурта. Пирамидално устројена,
спушта се са нивоа континента, на ниво држава, где постоји председник, старешина заједнице
за сваку поједину државу. Њему су потчињени главни одбори, који се бирају од старешина
скупштина. Свака скупштина обухвата више „краљевских дворана", како Јеховини сведоци називају
своје богомоље и места окупљања. Христа називају својим краљем, а сами себе „објавитељима
краљевства".
Седиште секте Јеховиних сведока за СРЈ је у Београду, а укупан број присталица је око 5.000. Имају у
земљи око 70 објеката.
Јеховине сведоке основао је 1851. године Американац Чарлс Тејз Расел. Они су се најпре звали
„Друштво народних проповедника", а потом „Друштво озбиљних истраживача Библије". Од 1931.
зову се Јеховини сведоци. Објављују часописе „Кула стражара" и „Пробудите се!". и то на свим
језицима света. Мисионаре такође по целом свету. Ако ћемо баптисте запамтити као најбројније,
адвентисте као суботаре и неуспешне пророке другог Христовог доласка, онда Јеховине сведоке
можемо прогласити као мисионарско-маркетиншки најспремнију секту. То су верници који друге
људе гледају или као демоне или као потенцијалне јеховисте. Нека један члан породице, клуба,
фирме... постане Јеховин сведок, остали више не могу остати мирни, јер ће бити или врбовани или
демонизовани. У својим богомољама-скупштинама, јеховисти уче своје учење, али уче и како да
поучавају, тј. како да преносе и шире своје учење. Скрушена супериорност, али и
психолошка гордост главне су карактеристике јеховиста мисио
По начину на који најпре осмотре саговорника, способности започињања дијалога и давању
комплимената са пуно стила, равни су стилу неког успешног новинара-теренца или прекаљеног
удварача. Ако се саговорник укључи у разговор велике су шансе да за неки дан доће у скупштину, где
ће, уз експлозију одушевљења, бити дочекан као олимпијски победник, а после ће се дешавати оно
што је већ описано у 5. поглављу. Иначе, јеховисте заиста можемо срести готово свуда: у поштама,
болницама, на пијацама, испред школа, факултета, на трговима. Надаље нека говоре претходно дате
илустрације. То су исечци из стрипова који су се делили испред основних школа у Београду.
Осим: богохулног сликања Бога Оца ништа васпитно лоше не може да следи из порука тих стрипова.
Но, свако ко неког врбује у ствари му се додворава и жели да му се свиди.
Иза ових стрипова и поменутих часописа, унутар секте, воће бесомучно терају полазнике да
проповедају 100 сати месечно, а проповедници то чине 9 сати дневно. Овако војнички обавезно
проповедање без животности, вере, без потврде личним радом и делом даје проповеди које
су бесмислене и које постају супротност самима себи.
Међутим, апокалиптично стање о којем проповедају учитељи и вође ратови, болести, несреће
наговештавају скори долазак Исуса Христа други пут на Земљу, па се самим тим наглашава потреба
за већом дисциштином, ревношћу и проповедањем. Неретко се тако психички слабији припадници
Јеховиних сведока доводе до параноје, различитих страхова и тешких фрустрација, па и до тежег
душевног обољења. Такође, имамо чак забележене случајеве напрасних самоубистава чланова
Јеховиних сведока, који претходно нису имали дијагнозу о евентуалним психопатолошким
поремећајима.
Учење и карактеристике Јеховиних сведока:
Учење Јеховиних сведока јесте смеса свих јереси осуђених на свих седам Васељенских сабора.
„... сваки грех ћу опростити
али Грех против Духа Светога нећу опростити..."
• Ми остали хришћани не знамо, наводно, како је Богу име, а то је Јехова. О чему је реч?
Јевреји, својевремено, из богобојазности нису узимали име Божје ни у говорној, нити у писаној
40
употреби, већ су користили разне формулације. Тако је једна од записаних строзаветних формула
ЈХВХ, а чита се „Јахве", што значи „Бог". Дакле, Јехова је погрешно изговорена формула ЈХВХ, но
„објавитељи краљевства" Бога назваше Јеховом, а себе Јеховиним сведоцима.
• Не постоји Свети Дух, него „сила божја".
• Исус није једнобитан са Богом. Он јесте син Божји, али није Бог. Пре свог живота на Земљи он је
био духовно створење на небу.
• Исус Христос није разапет на крсту, већ је био обешен.
• Нема поштовања крста.
• Христова мајка није Богородица.
• Не славе никакве празнике.
• Душа није никаква духовна суштина, различита од тела, нити надживљује тело. Тело је
носилац живота, а душа је у крви (зато Јеховини сведоци не прихватају трансфузију крви, јер ако
Јеховин сведок узме туђу крв, крв неког грешника, онда више неће бити онај исти од пре
„објавитељ краљевства". Зато је боље умрети без трансфузије и бити спасен, него згрешити сад,
последњих дана пред други долазак Исуса Христа.
• Молитве су у ствари слободни лични разговори са Богом.
• Крштење се врши потапањем у воду.
• Последња књига Библије говори о заједници свих народа, без обзира на вере и расе, који ће, водећи
свој
живот у складу са Божјим законима и у ревности, остварити мећународно братство „новог света"
и то ће бити савремено мећународно чудо. Јеховини сведоци, наравно, виде себе у тој причи.
• Тада ће Исус, тобоже, ускрснути, а са њим и приличан број људи њих 144.000 одабраних. Остали
ће бити побијени у великој бици Армагедону, а Сатана ће бити везан.
•Јеховини сведоци тако проричу и крај других хришћанских заједница.
• Врло негативан став имају према тренутним властима у свету. На овом месту рецимо да су
многи светски теолози из разних религија јако склони тврдњи да су Јеховини сведоци тројански коњ
„новог светског поретка", и то на терену хришћанства.
• Као што је већ речено, они стално коментаришу „апокалиптично време" овога века ратове,
болести, несреће као предзнак скорог доласка Исуса Христа и потврду свог учења. Тврдњом да ће
они једини бити спасени дају себи на аутентичности и значају, а то је, да опет поновим, мамац за
ново чланство у почетној фази, а у потоњој подижу тензију од све скоријег повратка Исуса Христа,
шире страх и обезбећују ревност и дисциплину својих следбеника.
•Што се тиче другог доласка Господа Исуса Христа, Јеховини сведоци и њихов оснивач, Чарлс Т.
Расел, два пута су оманули у прогнози 1874. и 1914. Расел се, ипак, на неки начин оправдао,
рекавши да Исус Христос јесте дошао 1914. али да је за сада невидљив.
• За будуће време, најзад, Јеховини сведоци предвићају теократско друштво у којем ће на небу
царовати Исус Христос, а на Земљи изабрани кнезови.

Adventisti subotari

Сама реч „адвентисти" потиче од енглеске речи „adventure", што значи долазак. У буквалном смислу
сви хришћани су адвентисти, јер верују у други долазак Господа нашег Исуса Христа и надају му се.
Ову секту (која, иначе, себе назива црквом) основао је 1833. Вилијем Милер (1781-1849).
Најобимније радове и можда највећи ауторитет мећу адвентистичким теолозима има Елен Вајт (1827-
1915), која је написала 43 књиге, уз велики мисионарски рад. Највише својим личним делом
изградила је и уобличила адвентистичке догматско-доктринарне погледе на свет, обишла је многе
државе и својим пророковањем на један прагматичан начин привукла је велики број
присталица. Њеним учењима дефинитивно се заокружује и завршава учење адвентиста, а покреће се
и часопис „Стражари истине".
Сам Милер, осим тога што је оснивач адвентиста и што се два пута (1843. и 1844. године)
компромитовао прорачунавајући и објашњавајући те године други долазак Господа Исуса Христа,
36
није оставио видног трага међу адвентистима.
Општа обележја адвентиста
• самофинансирање, будући да је још 1858. уведен десетак, што значи да сваки члан даје
заједници једну десетину свих прихода, и то ову заједницу чини можда најбогатијом од свих које
помињемо;
• мисионарство, које је од почетка организовано кроз мисионарска предавања, трибине, часописе,
дописне школе, радионице, колпортерство, а уз то се организују и пригодни концерти, окупљају
хорови, фолклорне групе; • имају своје школе, штампарије, факултете и обданишта, радионице и фабрике;
• оснивају и помажу многе хуманитарне организације.
Организација
• Најмања организациона јединица јесте црквена општина. Довољно је да броји и три верника.
• Више општина чини окружни савез.
• Више савеза чини унију.
• Више унија чини Генералну конференцију.
• Генерална конференција налази се у Вашингтону, а њен председник је Роберт Фоленберг.
• Седиште за Европу је у Лондону, а води га Холанћанин Јан Полсен.
• Иначе, процењује се да у свету имају око десет милиона присталица.
Објављују око 300 листова на 273 светска језика. Имају 4.200 школа, 11.000 учитеља и око 300.000
полазника. Имају око 500 виших школа и 22 факултета, затим 140 болница са око 6.000 лекара и
медицинског особља, 50 старачких домова и 30 прехрамбених индустрија.
Дакле, у питању је врло организована верска заједница, са релативно великим бројем следбеника,
развијеним пратећим делатностима и јаком световном инфраструктуром.
Догмашска обележја
• Извор вере и мера истинитости је Свето писмо.
• Човек се спасава вером у искупитељску жртву Господа Исуса Христа.
• Христос је једини посредник између Бога и човека и нема потребе за молитвеним обраћањем
Богородици и свецима.
• Не постоји седам светих тајни (као у традиционалним црквама), већ само три: вечера Господња
(причест), крштење и свештенство.
• Нема монаштва.
• Нема поштовања икона, реликвија и крста.
• Забрањени су алкохол, дуван и од јела свињетина.
• Римокатоличку цркву називају „великом блудницом", док су према православнима
прозелитски оријентисани.
Сада ће бити наведене поставке по којима су адвентисти постали познати и међу људима који се не
занимају за верска питања.
1. Оно по чему сви знају адвентисте јесте то да славе суботу, па их по томе и зову суботарима.
2. По адвентистима, нема свесног живота после смрти. Душе праведника страдају да би васкрсле,
а душе грешника умиру.
3. Адвентисти тврде да имају дар пророштва, те да, и поред грешака њиховог оснивача Милера у вези
са прорицањем времена другог доласка Господа Исуса Христа, они ипак знају да је дан његовог
другог силаска врло скоро, јер су ту „знаци времена: многе цркве, многи пророци, ратови, болести,
37
несреће..."
4. Један од незаобилазних адвентистичких догми јесте и она о „визији,, другог доласка Христовог, а
дала ју је Елен Вајт. Та визија, иначе, не постоји ни у једном црквеном документу, као ни у Светом
писму. Та „визија" биће овде представљена графички.
Ова „визија" нема везе ни са Светим писмом, где је крај света пророкован у Откровењу Јовановом,
нити има везе са символима вере званичне Цркве.
Адвентисти су најбројнија секта у СРЈ. Броје око 80.000 чланова, по броју крштења, а укупно око
150.000 присталица. Имају 50 објеката на територији СРЈ и теолошки факултет у Београду. У оквиру
адвентистичке верске заједнице делује хуманитарна организација „АДРА", а објављују и часопис
„Знаци времена". У Београду такоће имају и радио-станицу „Радио Глас наде".
Адвентисти себе сматрају црквом и тако се и номинују свуда по свету, па и овде. У СРЈ имамо три
центра у Београду, Новом Саду и Нишу

Nazareni

Назарени су први секташи мећу Србима. Још према аустроугарским подацима са краја 19. века, од
укупног броја назарена у царевини, а било их је око 10.000, њих 4.500, дакле готово половина, били
су Срби. Данас се процењује да у СРЈ живи око 5.000 назарена, према броју крштења, а са члановима
породица, секта укупно има око 8.000 следбеника. Центар им је у Новом Саду и имају у свом
власништву 80 објеката.
Основао их је 1830. године Швајцарац Самуел Фрелих. Он је пре тога био лутерански пастор,
потом баптиста, а затим је основао своју „свету општину" у градићу Лајпвилу. У свом учењу
назарени одбацују: • Свето писмо Старог завета и сматрају га само историјском књигом;
• Богородицу и светитеље;
• поштовање крста и икона;
• пост;
• црквене празнике;
• служење војног рока и учешће у рату.
Римокатоличку цркву сматрају „великом блудницом", а према православнима су прозелитски
расположени.
Осим наведеног потребно је навести и следеће:
•јерархију чине „ћакони". На челу сваке области, која може имати и више богомоља, стоји „ђакон",
потом слуге, па верници. „Савез ћакона" води заједницу која је организована на аутокефалном
принципу, а на чијем челу је старешина;
• крштавају се само старији од 14 година, и то на реци, уз ритуално опаљивање (сагоревање) греха
огњем;
• причест и вечера Господња обављају се уз исповед греха.
Назарени су секта чија бројност последњих деценија стагнира.

Baptisti

Године 1521. у немачком градићу Цвикауу појављује се секта баптиста (у преводу:
прекрститеља), коју је основао Тома Минцер, бивши лутерански пастор. Стварање секте баптиста има
предуслове у чињеници да је у свом саставу имала људе и воће радикалније од
реформатора. Баптисти нису задовољни само делимичним променама које су увели реформатори,
него траже и социјалне и политичке промене. Ево главних карактеристика баптистичког учења.
Најпре догматска усаглашеност неких елемената са Светим писмом и званичним учењем
Православне цркве. Ти елементи су следећи:
• богооваплоћење Господа Исуса Христа и Пресвете Деве Марије;
• распеће Христово;
• васкрсење Христово;
• вазнесење Христово;
• не прогнозирају други Христов долазак;
34
• празнују недељу, Божић, Васкрс, Духове.
Наравно, постоје и одступања:
• Свето писмо је велико, непогрешиво и једини извор дела;
• не постоји прародитељски грех;
•чланови могу бити само новокрштене особе;
• крштавају се (и то обредним урањањем у воду) само одрасле особе,
старије од 15 година, проверене и процењене од стране осталих чланова;
• члан, дакле, мора бити проверен, што значи беспрекоран у познавању Светог писма, у
уредности коју прописује Црква којој жели да припада;
• нема класичног/званичног свештенства. Постоје „ђакони" и „проповедници" који се бирају
мећу верницима;
• не постоје свете тајне, већ обреди: крштења, вечере Господње, брака и слично;
• одбацују се молитвено обраћање Богородици и светитељима;
• не поштују се крст и иконе;
• једна од најкарактеристичнијих црта баптиста јесте доследност у настојању ка одвајању Цркве од
државе. У време настанка баптиста ова идеја била је радикална, а почев од Француске буржоаске
револуције наовамо у готово свим европским државама она је и остварена.
Начелно гледано, баптисти су, као једна од првих организованих секти са, за оно време, прилично
дисциплинованим чланством, били идејни ослонац настанка и неких других секти на пример,
адвентиста и Јеховиних сведока, а на социјално-политичком плану француском и руском лаицизму.
По питању војног рока они не одбијају служење, али прихватају само цивилно служење Тако је и
председник САД, Бил
Клинтон, будући да је баптиста, одбио да иде у рат у Вијетнам. С обзиром на тренутно понашање,
или су се догме баптиста измениле или су оне, можда, факултативне, или Клинтон више није
баптиста, а може бити и да бомбардовања Републике Српске и СР Југославије заправо није ни било.
Баптисти су најбројнија псеудохришћанска секта. Рачуна се да их у целом свету има око шездесет
милиона крштених, што са члановима породица кандидатима за крштење и симпатизерима,
превазилази број од сто милиона. С обзиром на то да су многобројни, те да су од свих нововековних
хришћанских деноминација догматски најприближнији традиционалним црквама, у свету се води
полемика да ли су баптисти секташи или се, можда, може говорити и о баптистичкој цркви. Став
Српске православне цркве јесте да баптисте, иако су догматски блиски традиционалним црквама, не
можемо назвати црквом, пошто немају јерархију (свештенство), те немају апостолску и
светодуховну везу са оснивачем Цркве, Господом Исусом Христом. Следствено томе, „новокрштени"
не прима Свети Дух, нити Светог Духа уопште има у баптистичким богомољама. Ово је сасвим
довољно да се закључи да баптисти не могу никако бити црква. Мислимо да ће Господ Бог у
датом тренутку ценити добротворне и хуманитарне активности баптиста које они спроводе кроз разне
организације и разна удружења као што су „Љуби ближњега свог" и слично. Поред ових организација
постоји и издавачка кућа „Алфа и омега".
Први баптисти у Срба јавили су се 1905. Било их је око 70. Данас их је више, и то захваљујући једном
Пећанцу, Србину. Пећка патријаршија је после велике сеобе била неко време затворена, а приликом
обнављања у 18. веку населила је на црквеном имању у својој непосредној околини више стотина
Срба из Црне Горе. Тако ће настати село Љевоша. чији ће житељи више векова одано чувати и
неговати манастир и имање, али ће, гле чуда, изнедрити тренутно водећег српског баптисту, Сима
Ралевића!
Прве баптистичке „истине" Ралевић (1940) је дознао на одслужењу војног рока од једног војника
баптисте. То га је потакло да размишља о животу и животним истинама, те баптистичким „поукама"
и „суштинама". Тако му се у сну једне ноћи „јавио" Господ и рекао: „Симо, сруши стару кућу и зидај
нову". Симо је то преносно схватио као поруку да треба да промени веру и сагради баптистичку
богомољу. Тако се и десило да, повише Пећке патријаршије, данас постоји велелепна,
модерно архитектонски решена, баптистичка богомоља, а коју, за сада, (осим када доћу гости са
стране) посећује, срећом, само Ралевићева породица.
Рачуна се, према броју крштења, да у СРЈ живи око 3.000 баптиста, а да
их је, са члановима породица, кандидатима за крштење и симпатизерима, нешто преко 5.000. Имају
92 објекта у СРЈ и подељени су у два савеза северни и јужни.
Баптисти су иначе, слично православним црквама, организовани по принципу аутокефалности, мада
постоји тесна мећусобна повезаност и сарадња, како догматско-теолошка, тако и социјална,
финансијска и каритативна. Баптистима Европе координира центар из Лондона, под именом Савез
баптистичких цркава Европе, а на нивоу света Унија баптистичких цркава света, са центром у
Вашингтону.

Staroverci

Поменућу на крају овог поглавља и једну руску секту, најпознатију међу православнима, а то је секта
старовераца, то јест старообредника.
У Русији је од 1652-1676. године владао цар Алексеј Романов, један од најважнијих владара у руској
историји. Он 1652. поставља митрополита новгородског Никона за патријарха. Године 1653.
патријарх Никон почиње са одређеним мањим реформама и променама у Руској цркви, посебно у
вези са црквеном праксом, усаглашавајући литургијску праксу са праксом других
православних земаља. То су биле невелике измене: требало је да се људи крсте са три прста уместо са
два, да три пута изговарају „алелуја", и слично. Али то наилази на велики бунт, који доводи до
раскола. На једној страни били су Никон и присталице реформације, а на другој староверци. Цар је
био незадовољан ситуацијом. Патријарх 1658. подноси оставку, а потом одлази у затвор, јер никако
није смео да самовољно и толико неодговорно напусти патријаршијски трон.
Тако 1666. Русија нема патријарха, а те године се одржава сабор у Москви, коме су председавали
епископи Александрије и Антиохије. Сабор је изопштио Никонове опоненте, дао за право Никоновим
идејама око реформи, али је и рашчинио Никона због напуштања службе и поставио новог
патријарха.
Вођа старовераца, протопоп Авакум, наставио је са расколништвом све док није јавно спаљен 1682.
године.
Овакав вид расколништва са политичким примесама карактеристичан је за православне цркве. Имали
смо га доскора и ми у Српској православној цркви. Са црквом у Македонији такође имамо сличних
проблема.
Да закључимо о староверцима, наглашавајући да, културолошки гледано, и без обзира на тадашњу
политику Руске цркве и на то ко је био у праву, њима можемо бити захвални што су од заборава
сачували старо руско литургијско појање и иконописање, које ће се касније опет уклопити у обред
званичне Руске православне цркве.
Овде је потребно нагласити да тема овог рада није раскол измећу Римокатоличке и Православне
цркве. Мећутим, свакако је неопходно детаљније објаснити реформацију као идејни извор савременог
секташтва. У вези са тим преузет је текст под истим насловом из књиге др Лазара Милина „Научно
оправдање религије Црква и секте", а биће коришћени и текстови везани за баптисте, адвентисте,
назарене, мормоне и пентекосталце.

Katari

Као што је речено, катари су средњовековни јеретици синкретистичко-догматског усмерења. Делују
у западној Европи (од 11. до 13. века), а посебно су били концентрисани у јужној Француској. С
обзиром на претходна поглавља о богумилима, односно манихејцима, учење катара биће укратко
32
изнето у следећим тачкама: • прихватали су реинкарнацију;
• проповедали су о постојању двају богова бога добра и бога зла који су стално у расколском сукобу
који се рефлектује и међу људима на Земљи;
• катари су одбацили и цркву и свештенство, а и сам крст;
• веровали су, као и богумили, да је овај свет створио бог зла;
• Христос је, по њима био само учен човек, а не и Богочовек;
• пут богопознања води кроз мистичко искуство и знање.
Катари су били просто сатрвени у крсташким походима римокатоличке цркве у 13. веку, тако да су
нестали са лица Земље.

Bogumili neomanihejci

Богумилска јерес појавила се на Балкану у десетом веку и то најпре у Македонији и Бугарској, а
затим се ширила према Рашкој, Босни и Хабзбуршкој монархији. Римокатоличка и Православна
црква супротставиле су се богумилима, али без већег успеха. Они су се постојано
одржавали, поготову на територији данашње Босне. Многи сматрају, али то није доказано, да је већи
број Словена који примају ислам у Босни, него у другим деловима Балкана, резлтат њихове
претходне припадности богумилима.
Богумиле (бабуне) зову још и неоманихејцима, јер су умногоме прихватили синкретистичко учење
вавилонског пророка Манија (216-277). Маније је био врло образован, врстан познавалац математике,
астрономије, музике и сликарства. Сам се представљао као „одабран од Бога", те да је „упућен да
људима саопшти истину". Желео је да, измећу осталог, реформише персијску зороастријанску
религију. Путује по Индији и Далеком истоку, усваја будизам и хиндуизам, а узима и нешто
од хришћанства и гностицизма. Као „божји изабраник" врши проповеди, како у циљу реформације
Зороастрине религије, тако и у циљу давања једног синкретистичког погледа на свет, а који се састоји
у следећем:
• одвајкада постоје два начела добро и зло. Бог, са дванаест чистих еона, стоји на челу царства
светлости. Зло Сатана стоји са дванаест злих духова и господар је царства таме. Царство
светлости састоји се од пет чистих елемената, а царство таме од пет нечистих стихија. У царству
светлости владају ред и хармонија, а у царству таме неред и хаос. Један еон из царства светлости
Христове силази са пет чистих елемената у царство таме и ступа у борбу са демонима. У тој борби
једна половина Исуса Христа, располућена и изнемогла, бива отета од демона, а другу половину
спасе један свети еон. Христова једна половина притешњена је тако у царству таме, а друга је у
Сунцу. Ова прва Христова половина изазива мешавину светлости и таме, и тако настаје видљиви
свет. Тако Христос том својом половином постаде душа тог света, а све желећи да се ослободи
материје. У томе му помаже друга половина са Сунца. Да би то спречио, Сатана ствара човека
по лику богочовека Исуса Христа, а да би га држао у ропству даје му другу ниску душу, пуну
телесности и пожуде. Тако се у човеку разбуктава борба ниске пожудне сатанске душе и друге високо
моралне Христове. Да би потхрањивао човекову материјалну душу, Сатана му дозвољава да
је потхрањује свим пожудама, осим да проба плодове са дрвета познања. Исус, маскиран у виду
змије, приволи човека да то прекрши и човек заиста окуси плод са дрвета познања, испунивши
Исусову поруку да је сазнање циљ. Да би разрушио ово сазнање, Сотона ствара жену и проузрокује
разликовање са њом. Тако Маније и силазак друге половине Исуса Христа објашњава не као вид
искупљења него као обавештавање народа о „правој истини", која је, као што видимо, обратна од
онога што стоји у Светом писму. По Светом писму,
да окуси плодове дрвета познања човека је приволео ђаво, а овде то наводно ради Христ. Уз то,
Маније оповргава учења апостола и сматра да су јеванђеља у ствари криво схваћена Христова мисија.
Дакле, у питању је још један вид гностицизма. Ширење ове јереси по Балкану узима највеће размере
у 11. и 12. веку. Са богумилима се највише сукобљавао Стефан Немања, а против њих се борио и
свети Сава.
Све у свему, богумили су уз манихејце и катаре, могли бисмо рећи, зачетници религијског
синкретизма. Уз претходно, закључимо да је за богумиле бог зла творац видљивог света, а прави бог
стоји иза овог. За богумиле, сакраменти и литургије су сувишни, а списи и предање Цркве нетачни.
Исус Христос, поновимо, није, по њима, искупитељ, већ „божји еон и објавитељ истине", и зато су
богумили проповедали да су усвајање истине и овладавање принципа светлосни пут духовног
ослобођења.

Ikonoborci

Савремени секташи, када говоре о православцима, истичу како су ови „фетишисти и многобошци",
јер „обожавају свакакве предмете" (мислећи при томе на православне светитеље). Зато ће
иконоборство бити подрабније описано.
Иконоборство кулминира у седмом и осмом веку. Иконоборци сликање Бога Оца, Исуса Христа и
Богородице сматрају богохуљењем, фетишизацијом и изопачавањем хришћанства и противе се томе.
Проблем је расправљен и разрешен на седмом Васељенском сабору. Констатовано је да је сликање
Исуса Христа, Богородице и светитеља управо богоугодно, да се кроз сликање Господа Исуса Христа
људима даје слика-икона Исуса Христа и као Бога, али се, што је још важније, кроз њу види и
човечанска природа Господа Исуса Христа и осведочава да је Бог човека створио по својој (значи
Божјој) слици и прилици. Сликајући Господа Исуса Христа, Богородицу и светитеље, потврђујемо и
сведочимо о њиховој људској природи. Сликање иконе, дакле, није светогрђе, јер су на њој Исус или
неки светитељ насликани као људи.
Следствено томе, верници се не моле дрвету, нити разним боговима, како тврде секташи, већ се
икони са Исусовим ликом обраћају кроз молитву као Господу који је оваплоћен као човек и страдао и
31
васкрсао зарад нашег спасења и искупљења, а чија је икона слика његова по узору на лик његов
приликом првог боравка на Земљи. Такође се Богородици и светитељима не обраћамо као боговима,
него за молитвено посредовање за нас пред Богом.

Monofiziti

Монофизити одбацују човечанску природу Господа Исуса Христа и истичу његову искључиво
божанску природу. Многи покушаји, од тада (од петог века) па до данас, да се доктринарно приближе
званичној црквеној доктрини о двострукој (и
човечанској и божанској, то јест богочовечанској) природи Исуса Христа, пропали су.
Монофизити постоје и данас. Због неких других исправних доктринарних ставова, догматике,
доследности и апостолског прејемства, сматрају се (монофизитским) црквама. Оне постоје и данас, а
историчари религије сматрају да су најближе православним црквама. Монофизитске цркве
су: Коптска црква у Египту (има око пет милиона верника), јаковитска црква (под Антиохијском
патријаршијом, са око сто хиљада верника), Сиријска црква Индије (такође под Антиохијском
патријаршијом са око двеста хиљада верника), Етиопска црква (има око седам милиона верника) и
Јерменска црква (која укупно у свету има око пет милиона верника).

Nestorijanci

Име су добили према свом оснивачу Несторију, са почетка петог века. Суштина учења јесте у
оспоравању пресвете Дјеве Марије као Богородице. Она је, по њима, само родила Исуса Христа,
дакле она је „Христородица", а потом се у њега уселила божанска природa.

Arijci

Према учењу Арија из прве половине четвртог века, Бог није Свето Тројство, већ је Бог отац само
створитељ. Тако је он и створио Сина и Светог Духа као инструменте спасења. Дакле, по аријцима,
Исус Христос није божанске природе као његов отац, већ створење као и Свети Дух. Потчињавањем
свом оцу (Богу), он, дакле човек небожанске природе, вршио је месијанску мисију у свету.

Apokrifi

Апокрифи су списи с краја другог и почетка трећег века, настали у тадашњем, према хришћанству
још увек ненаклоњеном, Римском царству. У тим се списима на један фантастичан и бајковит начин
(као у легендама) описују животи Исуса Христа, Богородице и апостола. Суштина аутора и
следбеника апокрифа јесте компромитација хришћанског учења и одвраћање народа од
учења хришћанства, будући да се оно третира као збирка прича из живота
Исуса Христа, а не као целовит верско-доктринарни систем и пут спасења.

Montanisti

Крајем другог века појавили су се монтанисти, као реакција на све учесталије примере недоличног
понашања неких хришћана. Име су добили по оснивачу Монтану, а осим тога звали су их још и
ригорознима, јер су проповедали прави аскетски живот за све, као предуслов правог хришћанског
живота. Посебно су свом свештенству укинули: употребу меса, венчања, пријем грешница у Цркву и
сваки контакт са световним властима. Свештеницима је била обавезна етичка беспрекорност. Све то
су предуслови да свештенство може преносити свете тајне.
Такоће су народу стално проповедали о моралној чистоти, тим пре што се може очекивати скори
други долазак Исуса Христа (дакле, и најраније секте, попут монтаниста, и оне после њих, баве се
другим Христовим доласком).

Gnostici

Овде ће бити дат само први део приче о гностицима. То су гностици са краја првог и почетка другог
века наше ере. Други део приче везан је за реактуелизовани гностицизам, од 18. века па до данас, што
ће бити објашњено у групи савремених синкретистичких секти. Зато је интересантно видети на којем
праучењу почива овај још увек актуелни јеретички правац. Сам назив потиче од грчке речи „гносис",
што значи „знање". Гностици су деловали крајем првог и почетком другог века. Хришћанство тумаче
као једну врсту спиритуалистичко-интелектуалистичке филозофије, где се духовно одваја од
материјалног. Христа стављају у центар, али Цркву одбијају. Следити Христа значи
овладати истином и техником којом можемо осетити Христов божански дух у себи.
Тако гностици у хришћанству виде трансценденталну надградњу свог филозофског образовања чијим
овладавањем не само да могу пробудити божански дух у себи него могу дати и одговоре на нека
суштинска питања о животу, времену, космосу. При томе гностици не тумаче само хришћанство, него
и друге источњачке правце. Суштина старовековног гностичког учења јесте у односу Бога и материје.
Материја је беживотна маса, а Бог јој даје форму, значај и живот, путем слања духовних суштина,
које се зову еони. Сви еони заједно чине духовну пуноћу, при чему су савршенији они проистекли
из врховне суштине. Последњи еон као најслабији сам је упао у материју, а како је сам по себи дух
реда и хармоније, он се труди да то учини и са материјом. Он се зове демијург и он је душа света.
Ипак, ово духовно начело жели ослобоћење од материје, што доводи до борбе духа и материје. По
једној варијанти, то је био александријски гностицизам („демијург је јачи од материје"), а по
другој варијанти (сиријском гностицизму) „демијург је у власти материје и сотоне". Тако он
мисионари по свету, подјармљујући материју духу. Е сад, ради ослобађања и потпуног овладавања
духовног начела, Бог шаље већег еона, Христа, који се сједињује са човеком Исусом. Циљ
његовог доласка није да људе искупи, већ да их научи религијском знању и покаже средства за борбу
са материјом. Док неки уз та сазнања подразумевају и воћење живота у врлини, други та сазнања
сматрају довољним, а сам начин живота небитним, те живе у разблуду и неморалу, у чињењу свега по
сопственој вољи.
Да закључим: обе варијанте рефлектују се и на данашње гностике, о којима ће бити речи касније.

Evioniti

Прва секта, то јест прва јерес хришћанска, били су евионити. Наиме, Хришћанска црква, поникавши
у центру јудејства, најпре је дошла у
додир са самим Јеврејима, те је природно што се одмах и поставило питање односа хришћанства
према јудаизму, тим пре што је 51. године на Апостолском сабору донесена одлука о укидању
старозаветног обредног закона. Овим нису били задовољни неки од хришћана који су желели да
остану верни Мојсијевом обредном закону, те се одвојише и основаше секту евионита
секту „јудејствујућих хришћана".