Ikonoborci

Савремени секташи, када говоре о православцима, истичу како су ови „фетишисти и многобошци",
јер „обожавају свакакве предмете" (мислећи при томе на православне светитеље). Зато ће
иконоборство бити подрабније описано.
Иконоборство кулминира у седмом и осмом веку. Иконоборци сликање Бога Оца, Исуса Христа и
Богородице сматрају богохуљењем, фетишизацијом и изопачавањем хришћанства и противе се томе.
Проблем је расправљен и разрешен на седмом Васељенском сабору. Констатовано је да је сликање
Исуса Христа, Богородице и светитеља управо богоугодно, да се кроз сликање Господа Исуса Христа
људима даје слика-икона Исуса Христа и као Бога, али се, што је још важније, кроз њу види и
човечанска природа Господа Исуса Христа и осведочава да је Бог човека створио по својој (значи
Божјој) слици и прилици. Сликајући Господа Исуса Христа, Богородицу и светитеље, потврђујемо и
сведочимо о њиховој људској природи. Сликање иконе, дакле, није светогрђе, јер су на њој Исус или
неки светитељ насликани као људи.
Следствено томе, верници се не моле дрвету, нити разним боговима, како тврде секташи, већ се
икони са Исусовим ликом обраћају кроз молитву као Господу који је оваплоћен као човек и страдао и
31
васкрсао зарад нашег спасења и искупљења, а чија је икона слика његова по узору на лик његов
приликом првог боравка на Земљи. Такође се Богородици и светитељима не обраћамо као боговима,
него за молитвено посредовање за нас пред Богом.