Богумилска јерес појавила се на Балкану у десетом веку и то најпре у Македонији и Бугарској, а
затим се ширила према Рашкој, Босни и Хабзбуршкој монархији. Римокатоличка и Православна
црква супротставиле су се богумилима, али без већег успеха. Они су се постојано
одржавали, поготову на територији данашње Босне. Многи сматрају, али то није доказано, да је већи
број Словена који примају ислам у Босни, него у другим деловима Балкана, резлтат њихове
претходне припадности богумилима.
Богумиле (бабуне) зову још и неоманихејцима, јер су умногоме прихватили синкретистичко учење
вавилонског пророка Манија (216-277). Маније је био врло образован, врстан познавалац математике,
астрономије, музике и сликарства. Сам се представљао као „одабран од Бога", те да је „упућен да
људима саопшти истину". Желео је да, измећу осталог, реформише персијску зороастријанску
религију. Путује по Индији и Далеком истоку, усваја будизам и хиндуизам, а узима и нешто
од хришћанства и гностицизма. Као „божји изабраник" врши проповеди, како у циљу реформације
Зороастрине религије, тако и у циљу давања једног синкретистичког погледа на свет, а који се састоји
у следећем:
• одвајкада постоје два начела добро и зло. Бог, са дванаест чистих еона, стоји на челу царства
светлости. Зло Сатана стоји са дванаест злих духова и господар је царства таме. Царство
светлости састоји се од пет чистих елемената, а царство таме од пет нечистих стихија. У царству
светлости владају ред и хармонија, а у царству таме неред и хаос. Један еон из царства светлости
Христове силази са пет чистих елемената у царство таме и ступа у борбу са демонима. У тој борби
једна половина Исуса Христа, располућена и изнемогла, бива отета од демона, а другу половину
спасе један свети еон. Христова једна половина притешњена је тако у царству таме, а друга је у
Сунцу. Ова прва Христова половина изазива мешавину светлости и таме, и тако настаје видљиви
свет. Тако Христос том својом половином постаде душа тог света, а све желећи да се ослободи
материје. У томе му помаже друга половина са Сунца. Да би то спречио, Сатана ствара човека
по лику богочовека Исуса Христа, а да би га држао у ропству даје му другу ниску душу, пуну
телесности и пожуде. Тако се у човеку разбуктава борба ниске пожудне сатанске душе и друге високо
моралне Христове. Да би потхрањивао човекову материјалну душу, Сатана му дозвољава да
је потхрањује свим пожудама, осим да проба плодове са дрвета познања. Исус, маскиран у виду
змије, приволи човека да то прекрши и човек заиста окуси плод са дрвета познања, испунивши
Исусову поруку да је сазнање циљ. Да би разрушио ово сазнање, Сотона ствара жену и проузрокује
разликовање са њом. Тако Маније и силазак друге половине Исуса Христа објашњава не као вид
искупљења него као обавештавање народа о „правој истини", која је, као што видимо, обратна од
онога што стоји у Светом писму. По Светом писму,
да окуси плодове дрвета познања човека је приволео ђаво, а овде то наводно ради Христ. Уз то,
Маније оповргава учења апостола и сматра да су јеванђеља у ствари криво схваћена Христова мисија.
Дакле, у питању је још један вид гностицизма. Ширење ове јереси по Балкану узима највеће размере
у 11. и 12. веку. Са богумилима се највише сукобљавао Стефан Немања, а против њих се борио и
свети Сава.
Све у свему, богумили су уз манихејце и катаре, могли бисмо рећи, зачетници религијског
синкретизма. Уз претходно, закључимо да је за богумиле бог зла творац видљивог света, а прави бог
стоји иза овог. За богумиле, сакраменти и литургије су сувишни, а списи и предање Цркве нетачни.
Исус Христос, поновимо, није, по њима, искупитељ, већ „божји еон и објавитељ истине", и зато су
богумили проповедали да су усвајање истине и овладавање принципа светлосни пут духовног
ослобођења.
затим се ширила према Рашкој, Босни и Хабзбуршкој монархији. Римокатоличка и Православна
црква супротставиле су се богумилима, али без већег успеха. Они су се постојано
одржавали, поготову на територији данашње Босне. Многи сматрају, али то није доказано, да је већи
број Словена који примају ислам у Босни, него у другим деловима Балкана, резлтат њихове
претходне припадности богумилима.
Богумиле (бабуне) зову још и неоманихејцима, јер су умногоме прихватили синкретистичко учење
вавилонског пророка Манија (216-277). Маније је био врло образован, врстан познавалац математике,
астрономије, музике и сликарства. Сам се представљао као „одабран од Бога", те да је „упућен да
људима саопшти истину". Желео је да, измећу осталог, реформише персијску зороастријанску
религију. Путује по Индији и Далеком истоку, усваја будизам и хиндуизам, а узима и нешто
од хришћанства и гностицизма. Као „божји изабраник" врши проповеди, како у циљу реформације
Зороастрине религије, тако и у циљу давања једног синкретистичког погледа на свет, а који се састоји
у следећем:
• одвајкада постоје два начела добро и зло. Бог, са дванаест чистих еона, стоји на челу царства
светлости. Зло Сатана стоји са дванаест злих духова и господар је царства таме. Царство
светлости састоји се од пет чистих елемената, а царство таме од пет нечистих стихија. У царству
светлости владају ред и хармонија, а у царству таме неред и хаос. Један еон из царства светлости
Христове силази са пет чистих елемената у царство таме и ступа у борбу са демонима. У тој борби
једна половина Исуса Христа, располућена и изнемогла, бива отета од демона, а другу половину
спасе један свети еон. Христова једна половина притешњена је тако у царству таме, а друга је у
Сунцу. Ова прва Христова половина изазива мешавину светлости и таме, и тако настаје видљиви
свет. Тако Христос том својом половином постаде душа тог света, а све желећи да се ослободи
материје. У томе му помаже друга половина са Сунца. Да би то спречио, Сатана ствара човека
по лику богочовека Исуса Христа, а да би га држао у ропству даје му другу ниску душу, пуну
телесности и пожуде. Тако се у човеку разбуктава борба ниске пожудне сатанске душе и друге високо
моралне Христове. Да би потхрањивао човекову материјалну душу, Сатана му дозвољава да
је потхрањује свим пожудама, осим да проба плодове са дрвета познања. Исус, маскиран у виду
змије, приволи човека да то прекрши и човек заиста окуси плод са дрвета познања, испунивши
Исусову поруку да је сазнање циљ. Да би разрушио ово сазнање, Сотона ствара жену и проузрокује
разликовање са њом. Тако Маније и силазак друге половине Исуса Христа објашњава не као вид
искупљења него као обавештавање народа о „правој истини", која је, као што видимо, обратна од
онога што стоји у Светом писму. По Светом писму,
да окуси плодове дрвета познања човека је приволео ђаво, а овде то наводно ради Христ. Уз то,
Маније оповргава учења апостола и сматра да су јеванђеља у ствари криво схваћена Христова мисија.
Дакле, у питању је још један вид гностицизма. Ширење ове јереси по Балкану узима највеће размере
у 11. и 12. веку. Са богумилима се највише сукобљавао Стефан Немања, а против њих се борио и
свети Сава.
Све у свему, богумили су уз манихејце и катаре, могли бисмо рећи, зачетници религијског
синкретизма. Уз претходно, закључимо да је за богумиле бог зла творац видљивог света, а прави бог
стоји иза овог. За богумиле, сакраменти и литургије су сувишни, а списи и предање Цркве нетачни.
Исус Христос, поновимо, није, по њима, искупитељ, већ „божји еон и објавитељ истине", и зато су
богумили проповедали да су усвајање истине и овладавање принципа светлосни пут духовног
ослобођења.
Нема коментара:
Постави коментар